Ефекат Стакленика, Глобално Загревање и Кјотски Протокол (Greenhouse Effect, Global Warming and Kyoto Protocol)

Serbian Abstract: У раду се разматра проблем стакленичких гасова (СГ), и акције и механизми за смањење њихове емисије. Емисија таквих гасова, пре свега угљен-диоксида, сматра се за један од главних антропогених узрока раста концентрације угљеника у атмосфери, и последично глобалних климатских промена. Од времена Индустријске револуције емисија СГ у атмосферу достигла је 300 гигатона угљеника. Борба с атмосферским загађењем до сада је ишла у три правца: административно регулисање, систем економских механизама и формирање тржишних односа. У другој половини 20. века за решавање проблема предложене су многе шеме стварања тржишног механизма, који се сматра повољнијим у више праваца. Ти напори посебно су се увећали у последњој деценији 20. века, и најзад је Кјотски протокол 1997. године подржао неколико такозваних еластичних механизама: трговина квотама (квотирање и трговина), пројекти заједничког остваривања и механизми чистог развоја, који су били разрађени 2001. године у Маракешу. Али, без обзира на све те напоре, током првог периода њихове примене (2008–2012) емисије угљеника у атмосферу су порасле. Данас се светско тржиште угљеника креће ка развоју националних, регионалних и субрегионалних система регулисања, али уз очување међународног сегмента (системи ОКИК ОУН). Конференција у Дохи 2012. године допунила је и прецизирала услове у којима ће Стране Конвенције изграђивати своју климатску политику у следећим годинама. Водећа тенденција (пренос акцената на регионалне, субрегионалне и националне системе регулисања) је сачувана, али сачуван је и „кјотски” систем, који ће у новој етапи имати улогу прелазног на путу ка новом очекиваном глобалном споразуму